САВЕЗ ОБЕЛЕЖИО ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈ – 120 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

Свечаном академијом, одржаном данас у београдској Мтс дворани, Савез самосталних синдиката Србије (СССС) обележио је велики јубилеј – 120 година постојања.
Скупу је, поред чланова Већа СССС, председника самосталних синдиката и већа на територији и других представника синдикалних организација, бројних гостију из привредног и политичког живота и синдикалних колега из иностранства, присуствовала и председница Владе Србије Ана Брнабић.
Међу гостима су били и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић, министар просвете, науке и технолошког развоја Бранко Ружић, министарка за бригу о породици и демографију Дарија Кисић Тепавчевић, председник Уније послодаваца Србије Милош Ненезић, председница Уједињених гранских синдиката Независност Чеданка Андрић и Расим Љајић, некадашњи лауреат и председник Социјалдемократске партије.
Међу иностраним гостима били су савезна секретарка Европске конфедерације синдиката Изабел Шуман, председник Синдиката ТОЛЕЈИС из Турске Ершин Санџакли, представници француског синдиката ЦФДТ, бугарског синдиката КНСБ, шпанског УГТ, грчког ГСЕЕ, азербејџанског АХИК и кипарског ПЕО.
Присутан је и национални координатор Међународне организације рада за Србију, Јован Протић, Саша Узелац, директор Програма америчког центра за радничку солидарност за Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину и представници фондације Фридрих Еберт и пројектне канцеларије ФОРМАК.
Са нама су били и чланови регионалног синдикалног савета „Солидарност“: Ранка Мишић из Савеза синдиката Републике Српске, Селведин Шаторовић из Савеза синдиката Босне и Херцеговине, Младен Новосел из Савеза самосталних синдиката Хрватске, Срђа Кековић из Уније слободних синдиката Црне Горе, Душко Зарубица из Савеза синдиката Црне Горе, Златко Цветковски из Савеза синдиката Македоније, Зоран Дионисијев из Конфедерације слободних синдиката Македоније и Теа Јарц из Савеза слободних синдиката Словеније.
Видео поруком су се обратили Овен Тјудор, заменик генералног секретара Међународне конфедерације синдиката и генерална секретарка Европске конфедерације синдиката Естер Линч, која је нагласила да та организација подржава нашу борбу и поручила да „заједно можемо променити ствари“, као и да је „ваш успех и наш успех”.
Честитке су упутили Ениса Салимовић, координаторка канцеларије Међународне конфедерације синдиката за Југоисточну Европу у Сарајеву, Лори Клеменс из Америчког центра за радничку солидарност, колеге из пољског синдиката ОПЗЗ, аустријског ОГБ и италијанског ЦГИЛ, као и градоначелник Новог Сада Милан Ђурић.
Након што су чланови академског хора „Обилић“ АКУД Бранко Крсмановић, под вођством диригенткиње Ане Ћосовић, отпевали државну химну и Интернационалу, одржан је перформанс којим је, кореографијом у корелацији са анимацијом, приказана вишедеценијска борба синдиката за права радника.
Председник СССС Љубисав Орбовић је, у поздравном говору, истакао да је Савез поносан на чињеницу да траје више од једног века, да се и даље са несмањеним ентузијазмом бори за раднике, њихова права и бољи живот.
„Историја синдикалног организовања је истовремено и историја привредног и друштвеног развоја Србије. Јер, синдикалне организације су се и појавиле са убрзанијим привредним развојем, са развојем индустрије и занатства у Србији, новим индустријским и друштвеним односима и то као организације које покрећу акције и штите своје чланове“.
„Златно доба за раднике биле су 60. и 70. године прошлог века, када је, после убрзане послератне изградње и обнове земље, ниво радничких права био висок, када је стандард био задовољавајући, радно време осам сати, када се бринуло о одмору и рекреацији радника“.
Док су, према речима Орбовића, наши преци, корак по корак освајали права, „некад је утисак да ми, у 21. веку, идемо уназад, да права губимо свакога дана, са сваком изменом или допуном закона“.
„Питање је, истина, колико би тек била смањена, да није било синдиката и наше борбе“, приметио је Орбовић.
„Ми смо успели да сачувамо многе који су неоправдано остајали без посла, да закључимо доста добрих колективних уговора код послодаваца, да скренемо пажњу на недостатке у систему заштите на раду, да наметнемо нека боља решења у појединим законима, да се изборимо за боље услове рада у неким предузећима, да скренемо пажњу јавности и инспекције рада на бројна кршења закона и права. Иако нисмо задовољни, минимална зарада расте сваке године и та борба се наставља“, истакао је он.
Најновија мода је увоз страних радника који раде по 12 и више сати за зараду мању од минималне. Отпуштају се наши радници који су у фирмама годинама радили. То се увек и сада зове социјални дампинг. Да ли заиста постајемо земља рај за стране послодавце, и пакао за рад и раднике, било да су странци или домаћи?
„Да ли се манипулисањем бројем оних који одлазе, прави алиби, за замене наших радника страним радницима, који мање коштају? Уверен сам да сте чули за пример 40 радника, чланова нашег синдиката из сектора угоститељства и туризма, који су добили отказ и истог дана су замењени радницима увезеним из Азије“.
И нико не брине што наши људи одлазе, боља алтернатива је јефтина радна снага која се увози, јер профит је једино важан, основна брига послодаваца је како га вишеструко повећавати, како уштедети на раднику и увећати личне банковне рачуне.
Председник СССС је указао да су са сваким законом наша права мања, све је више послодаваца који користе или злоупотребљавају флексибилне облике рада и који исплаћују минималну зараду као редовну зараду, упркос законском ограничењу.
Уз то, да би се повећала минимална зарада, послодавци добијају повластице, па су тако умањени или укинути поједини доприноси, који су ишли на терет послодавца, а сваке године се повећава и неопорезиви део зараде.
„У преговорима око минималне зараде не поштују се параметри за утврђивање висине минималца, који су, при томе, јасно дефинисани у Закону о раду. Па зар управо Влада није та која својим примером, мора да покаже или инсистира на доследном поштовању закона“?
Иако на захтев за повећање минималне зараде незадовољно реагују, у овим повећањима послодавци добијају највећи део колача, а не радници.
Прековремени рад, углавном неплаћен и један од главних разлога за несреће на радном месту, постаје правило, а не изузетак, па све чешће добијамо информације о непоштовању радног времена, рекао је Орбовић.
Социјални дијалог смо сматрали великим достигнућем и често говорили да он нема алтернативу. А он је само слатки отров за синдикате, јер, иако седимо заједно за столом и преговарамо, решења и резултата нема.
Послодавци манипулишу у преговорима о колективним уговорима, условљавају потписивање уговора скраћењем рока важења и садржајем уговора. Тиме се мења суштина колективног преговарања и колективних уговора. Дакле, и поред такозваног социјалног дијалога, ми немамо колективне уговоре у реалном сектору. Истина, и законом предвиђен услов за њихово важење је недостижан.
„Чини ми се да се понекад заборавља да су рад и радник они који стварају профит, од чијег рада живе послодавци и држава, да су радници они који креирају и граде будућност. Цитираћу наше колеге из америчког синдиката: Елон Маск не прави аутомобиле, Џеф Безос не испоручује пакете у Амазону, Хауард Шулц не прави напитке у Старбаксу. Богати не праве вредност, радници је праве!“
Оно што изазива забринутост је неизвесна и непозната будућност рада и радних односа. Технолошке промене у процесу глобалне дигитализације довеле су до крупних друштвених промена. Забрињава брзина промена у начину производње, начину управљања, размишљања и руковођења. Забрињава и чињеница да традиционална радна места брзо нестају, па се смањује и потреба за људским радом, јер роботи полако преузимају рад.
Комуникација се данас обавља у виртуелној сфери, радни задаци, али и откази се дају електронском поштом, ствара се све већи јаз и неравнотежа између мале групе добитника и огромне већине губитника. Могућност надзора, сталне контроле и злоупотреба су велике.
За разлику од наших предака, суочени смо са бројним питањима на које још тражимо одговоре. Како организовати запослене који су физички одвојени и често не знају једни за друге? Која је будућност роботизоване производње у свету у коме већина може да изгуби право на рад и приход, а мањина приграби све?
Истина, бојкот неће успорити те процесе, па се морамо прилагођавати и као појединци и као организације и као друштво.
Не постоје готови одговори, али од синдиката захтевају да почне да размишља и делује на нови начин.
„Ми смо, верујући у дијалог, отупели оштрицу синдикалне борбе. А радници чекају нова, боља решења, достојанствен рад и пристојне зараде. Зато се систем социјалног дијалога мора хитно мењати, синдикати морају постати равноправан партнер чије се мишљење и захтеви поштују. У противном, ми морамо мењати свој метод синдикалне борбе“.
То је и порука коју нам симболично шаље слоган данашње академије, ПРОШЛОСТ ЈЕ ПУТОКАЗ, БУДУЋНОСТ ЈЕ ПУТ, закључио је Орбовић.
Председница Владе Србије Ана Брнабић оценила је да грађани, укључујући и раднике, свакога дана живе боље, али да, ипак, како је додала, није задовољна висином зарада, нити минималцем.
“Не верујем да смо могли да подижемо брже минималну зараду. Да смо то урадили значајно би скочила сива зона и незапосленост”, рекла је она.
Подсетила је да је Влада, заједно, “уз озбиљан и одговаран приступ СССС И председника Орбовића”, успела да обезбеди радна места у Србији, те да је у последњој деценији запослено скоро пола милиона људи.
Она је рекла да је просечна плата пре десет година била 330 евра, а сада је 718 евра.
“Наравно да нисмо задовољни овим И треба да радимо још много. Циљ је да до 2026. године просечна зарада у Србији буде 1.000 евра. На добром смо трагу да остваримо то”, рекла је Брнабић и додала да очекује да ће до краја ове године просечна плата бити око или изнад 820 евра.
Према њеним речима, све мање је људи који говоре да је Србија земља јефтине радне снаге и све је више инвеститора који одавде одлазе, тражећи у другим земљама јефтинију радну снагу.
Председница Владе Србије се захвалила Савезу што „својим озбиљним и одговорним радом“ у најбољем светлу представља Србију у међународним синдикалним организацијама и Међународној организацији рада, као и на конструктивној сарадњи.
Присутнима је приказан филм којим смо наших 120 година скупили у 12 минута, а то је тек врх историјског брега бурне синдикалне историје из које морамо учити.
На скупу су, традиционално, уручена највиша признања Савеза самосталних синдиката Србије – „27. април“.
Овогодишњи добитници признања су Ранка Мишић, председница Савеза синдиката Републике Српске, Драгиша Голубовић, председник Самосталног синдиката естрадних уметника и извођача Србије и Драган Илић, председник Синдикалне организације Самосталног синдиката металаца Србије Застава оружје.
Председник Орбовић је добитницима уручио признања Савеза, а у име лауреата се захвалила Ранка Мишић, која је синдикатима у региону поручила да буду солидарни и подрже једни друге.
„Позивам вас да ми на Балкану пружимо једни другима руку, да будемо сложни и да отмемо део профита који смо ми створили, јер нам то неће дати за преговарачким столом. Да јачамо, да будемо сила која неће сагињати главу, јер нико се неће боље борити за нас него ми сами“, закључила је Ранка Мишић.
Свечана академија завршена је поруком ИСТОРИЈА ЈЕ ПУТОКАЗ, БУДУЋНОСТ ЈЕ ПУТ., којом је Савез самосталних синдиката Србије нагласио да се поноси дугом и богатом историјом, док истовремено гледа напред и јасно поручио да никада неће посустати и да ће се увек, снажно и енергично, чути глас радника.